Hoćemo li u Šabac na vašar ? Hoćemo !
Pre tačno godinu dana, 18. septembra smo se umesto vašara u Šapcu, uputili ka Vojvodini, tačnije Novom Sadu. Vašar nije bio organizovan zbog epidemije, a kako smo se proveli tog dana, pročitajte klikom na ovaj link https://timockiavanturisti.com/2021/09/7-gradova-u-jednom-danu
Iako je glavni dan čuvenog Šabačkog vašara 21. septembar, na praznik Malu Gospojinu, on tradicionalno počinje nekoliko dana ranije. Ove godine, već 14. septembra postavljene su prve tezge, a ima i posetilaca željnih vašara, koji je izostao u protekle dve godine. Sama lokacija vašara je na mestu Mihajlovac, pošto ja nisam iz tog kraja uopšte, ovaj podatak sam našao na netu, ali ono što znam je da se nalazi tik uz Savu, u blizini Šabačke tvrđave.
Izašao sam sa posla u 7h i krenuo putem za Ub, da bih u isti stigao oko 13h, pokušao sam da se odmorim malo od puta, protegnem noge na krevetu, ali to nije uspevalo jer me je želja za vašarom vukla da pođemo što ranije dok još sunce obasjava zemlju, inače imam taj neki „osećaj“ da kada me nešto privlači, obavezno poslušam svoj instinkt, koji se u 99% slučajeva učini kao prava odluka, što mi je i ovaj put potvrdio. Naime, vašar sam mislio da posetim naredni dan a to je 19. septembar, međutim od ranog jutra počela je kiša da pada, i ceo dan je bio prohladan i tmuran, tako da je onaj isti instinkt odradio svoj posao i zahvalan sam mu na tome što mi nije davao mira da se odmorim, definitivno bih zažalio da ga nisam poslušao.
I tako vozeći se lošim magistralnim putem Ub-Banjani-Šabac, u jednom selu koje pripada opštini Vladimirci, umalo da pređem brzinom od 70km/h na iskopani sloj asfalta, tačnije rizlu, gospoda je samo prokopala isti, ostavila tako oštar prelaz bez ikakvih znakova koji treba da nagoveste radove u blizini, razmišljam šta bi bilo da sam noću vozio, ostao bih bez jednog trapa sigurno… Nisam napisao da je Šabac udaljen od Uba 50 kilometara i da nam je trebalo oko 60 minuta. Upalili smo navigaciju kako bi došli do vašara, jer ne znam ni gde je lokacija tačna, ubrzo smo saznali da je u blizini tvrđave a potom i našli na Gugl mapama da je upisan pod „Šabački vašar“, te smo pratili put kroz nepoznate ulice Šapca, kako smo se približavali sve je više bilo gužve i automobila. Ušli smo u kružni tok koji reguliše policajac i pratimo gde i ostali vozači idu, da bi posle par trenutaka naglo promenili pravac jer je gužva bila od sigurno preko dvadeset vozila koja stoje u mestu, nisam želeo da čekam toliko, te sam parkirao auto u jednoj ulici koja nije obuhvaćena parking kartama, auto je udaljen od vašara jedno pet minuta hoda i apsolutno na sigurnom mestu, misleći na to da me neko neće zagraditi i da ne mogu krenuti kada hoću i bez čekanja, tako da sam ponovo postupio kako treba, a i ne bi mi bili avanturisti da ne prošetamo malo.
Prva lokacija koju smo planirali da posetimo nije sam vašar, već tvrđava, do nje smo pešačili dobrih dvadeset minuta smejući se kako svi idu ka vašaru u istom smeru, a samo mi kontra. U jednom trenutku je tolika gužva bila da nismo mogli da pređemo trotoar i prešli na drugu stranu, dobrih dva minuta smo čekali. Tvrđava nije bila naročito velika ali je imala snažne i visoke bedeme sa kulama isturenim prema Savi. Fotkali se i nastavili kejem do vašara.
U sam vašar ušli smo, nazvaću ga „rezervnim“ ulazom, prvo šta smo ugledali su štandovi sa pljeskavicama od kojih se cene kreću od 300 dinara za najjeftiniju pa čak do 450, što je preterivanje i to na maksimumu. Pored srednje gužve, krenuli smo ka zabavnom delu vašara, prvo što nam je zapalo za oko su Kamikaze i Strela, oko kojih smo se dvoumili šta da isprobamo, na kraju smo se odlučili za Kamikaze, a tu sam napravio i uspomenu koju ću pamtiti celog života, inače je meni ovo prvi put da isprobavam ovakvu vrstu zabave, razlog je jednostavan, naši timočki vašari su siromašni i nije bilo prilike da se ranije oprobam, ali nikad nije kasno, pa makar i sa dvadeset dve godine.
Čim smo seli u sedišta i osigurali se okovratnikom, meni se stvara prvi problem a to je telefon koji sam držao u ruci ne bi li napravio jedan selfi i torbica okačena oko glave u koju sam nosio sva dokumenta. Vreme je da počnemo ! polako se krećemo napred, da bi se posle par trenutaka brzina povećavala, kako smo išli sve višlje, ja sam se toliko uplašio pa čak i „vrištao“, na jednom mestu sam i oči zatvorio, to se rečima ne može opisati, pogotovo kada smo se zaustavili trenutak na visini od dvadeset metara a pogled baca pravo na ljude koji nas gledaju i snimaju, moram priznati da nisam uopšte uživao, jer me je torbica udarala nekoliko puta po faci, i imala savršen momenat da joj pukne kaiš i odleti u vazduhu gde je verovatno više nikada ne bih ni našao, jedna muka je telefon, druga torbica, kud ćeš gore od toga. Dakle umesto fokusa na uživanje i zabavu, ja sam imao isti na bezbednost telefona i dokumenata, lekcija je naučena. Cena je 300 dinara po osobi i vredi svaki dinar uložen u sećanja, na tome se ne štedi !
Razmišljali smo se i Strelu da probamo, ali bratu nije naročito bilo zanimljivo, te smo odustali od iste i krenuli u šetnju probijajući se među ljude, i stigli do redova buvljaka, žene traže odeću, muškarci alat, deca zabavu, obišli smo sve te buvljačke redove.
Šetali smo kroz vašar, gledali ljude, upijali atmosferu i potom se polako vraćali ka autu i završili posetu Šabačkom vašaru.
Jedno veliko hvala Šabačkim vestima koji su objavili moj kratak video na njihovu FaceBook stranicu i pritom pogledalo više od 1000 ljudi i podelilo video oko 60, dokazali su mi još jednom da u zapadnoj Srbiji žive pravi domaćini, gostoprimljivi i pozitivni ljudi.