Berba ljorde u srcu Kučajskih planina – najrizičnija avantura
Biljka sremuš ili drugačije poznata i kao divlji beli luk a u istočnoj Srbiji i kao ljorda uglavnom raste u vlažnim listopadnim šumama i planinskim predelima. Takođe je poznata i po nazivu medveđi luk, pošto medvedi vole da jedu ovu biljku nakon zimskog sna kako bi pročistili želudac.
Šta je ljorda ?
Krenuli smo jednog kišovitog jutra sa ciljem da naberemo ljordu u srcu Kučaja. Nas četvorica smo se smestili u maleni džip Suzuki Vitara i započeli dan novom avanturom. Krenuli smo iz našeg sela putem nastavljajući dalje preko Sumrakovca i Podgorca gde ćemo u prodavnici kupiti grickalice i piće za ovu današnju berbu. Tik na izlazu iz sela skrećemo na rizlani put i nastavljamo dalje kroz teško prohodan teren. Putnici na zadnjim sedištima su se tresli i sudarali zbog kamenog dela puta, mi napred smo više uživali i nadali se da kiša prestane. Kako se penjemo uz planinu nailazimo sa strane puta i na par spomenika gde su ljudi poginuli, ubrzo nakon toga srećemo i prve ljude u Ladi Nivi gde smo ih samo pozdravili i nastavili dalje. Kako nam je naš vodič Stefan rekao, do ljorde treba pola sata vožnje, ali to nije bilo tako jer se isti ne snalazi sa vremenom najbolje, i tako je nama trebalo jedno sat i malo jače vremena da stignemo do našeg cilja.
Taman kada se završio odličan rizlani put, Stefan mi pokazuje da treba da skrenem levo nekim uskim putem koji je bio sav blatnjav. Ja sam mu rekao da tu ne mogu da prođem jer rizikujem da upadnem u tragove i zaglavim se, napominjem da smo u divljini i da je sve oko nas šuma, magla i poneka divlja životinja, a i signala nismo imali. I tako ja izađoh iz vozila i malo bolje analizirao taj deo puta koji moram proći, i odlučih se da ipak pokušam pa sada šta bude bude. Krenuli smo iz mesta i počeli su točkovi da proklizavaju, ubrzo ubacih u pogon na sva četiri točka i bez problema smo savladali taj poprilično veliki uspon, ali sada nailazimo na drugu prepreku a to je oštra krivina i u njoj kanal dubine više od pola metra, rekao sam ako sada ne upadnemo nikada nećemo. I tako se ja opet žalim na Stefana gde nas vodi jer je ogroman rizik da se zaglavimo i da tu ostanemo, rekao sam da izađu svi iz vozila i da snime kamerom ovaj deo. I tako ja skupih hrabrosti i redukovao u spore brzine sa pogonom na sva četiri točka i uspem da savladam i tu krivinu.
Pomislio sam da je to to i da gore više ne može da bude, međutim sada je naišao novi problem! Kamenje koje se kamufliraralo i koje mi kači pod vozila, sigurno sam udario u jedno 10-15 kamena, sve bi to bilo idealno da su meni na džipa visoke gume ali pošto su putnici na zadnjoj klupi poprilično teški, tako se i džip spustio par centimetara što je bilo dovoljno da zakačinje podlogu. I tako ja po ko zna koji put kudim Stefana što nas je doveo na ovakav loš teren. Ali se sve to isplatilo što i slike pokazuju. Pri povratku nije bilo naročito velikih problema sem par proklizavanja na nizbrdici.
