Najlepši vodopad u Srbiji, vodopad Prskalo

Vodopad Prskalo je jedinstven vodopad u Srbiji koji predstavlja nestvarnu lepotu prirode na planini Kučaj. Nalazi u blizini naselja Resavica, u opštini Despotovac. Iako nije bogat velikom količinom vode nikad ne presušuje i svojom neobičnom prirodnom pojavom i lepotom ostaće vam zauvek u sećanju.

Prskalo je vodopad koji ne liči ni na jedan drugi – poput kakve prirodne visoke kamene skulpture, do čijeg je vrha neko uklesao kanalić za vodu kako bi se tok sa obližnjeg izvora prelivao preko vrha, tvoreći tanak, ali snažan mlaz. Nalazi se usred Kučajskih planina, 17 km udaljen od najbližeg asfaltnog puta, na oko 760 m nadmorske visine. Pored vodopada postoji manji zaravnjeni plato, pogodan za kampovanje.

Kroz divljinu, blato, bare, potoke i kamenja, bez signala, bez ljudi, na desetine divljih životinja koje se ovde mogu sresti, da takav je put do najlepšeg i najnepristupačnijeg vodopada u Srbiji. Prskalo sam posetio prošle godine u junu mesecu, i što više vremena je prolazilo to je bila i jača želja da ga ponovo vidim ali u drugom izdanju kada se priroda još nije probudila iz zimskog sna, sigurno se pitate kako se nije probudila kada je već uskoro maj? Zbog hladnih zima, ovde proleće dolazi kasnije za razliku od drugih delova Srbije. Drago mi je što je vodopad toliko nepristupačan jer ga ne može svako posetiti, zahteva trud, hrabrost, novac i strpljenje zbog Vojske koja ovde na poligonu Pasuljanskih livada vežba gađanje tako da se ne može posetiti kad poželite. Do njega stižu samo oni pravi zaljubljenici u avanturu, oni koji se ponovo povezuju sa prirodom i cene prave vrednosti života.

Dan pred uskrs, uputili smo se brat i ja ka Prskalu. Krenuli smo oko 9 časova ujutru vozili smo asfaltom a jednim delom i rizlanim putem do sela Podgorac gde smo se par kilometara kasnije uključili na planinski put preko planine Malinik. Penjajući se planinom, prvo što smo mogli zapaziti je nekoliko spomenika pored puta, nemam nikakve informacije otkud ti spomenici tu. Truckajući se stazom Malinika, objašnjavam bratu događaje od pre par dana kada smo isto ovim putem prošli da bi našli i obrali ljordu. Inače kada smo pošli od kuće vreme je bilo promenljivo oblačno što je mene naročito bacilo u razmišljanje da li da krenemo u avanturu ili ipak ne, uzimajući u obzir da mi je brat još para dana na školskom raspustu i da bi bila šteta a da ne ugleda ovo čudo prirode u „golom“ izdanju kada se priroda još nije probudila na Kučaju.

I tako posle nekih 40 minuta nailazimo na onu raskrsnicu o kojoj sam u prošlom članku pisao, ali ovoga puta ne skrećemo tim opasnim putem već nastavljamo pravo i tu počinje i moja avantura jer nisam nikada prolazio ovim putem, kamenitog dela puta nije bilo, osim blata i mnogobrojnih bara. Taman smo prošli nekoliko stotina metara od te raskrsnice u daljini vidimo i prvu srnu koja nas nemo gleda i nada da što pre odemo iz njenog udobnog i lepog doma. Nismo prošli ni 5 minuta, kad ispred nas na 10 metara iskoče četiri divlje životinje, nisu ni srne, ni srndaći ni divokoze, jednostavno ne znam šta je bilo, zapamtio sam da su braonkasto bele boje i da su samo pretrčale put i nastavili dalje.

Vozeći se po blatu i barama, komentarišući ovaj fascinantan predeo, tako smo se vozili narednih sat vremena gde dolazimo do neke poveće pojate sa nekoliko ugašenih ćumurana, a ja uskoro skrećem sa tog blatnjavog puta ili što bih ga nazvao „asfaltom“ jer kasnije je put bio katastrofalan, vozite se po kamenju, to je toliko loš put da sam morao u spore brzine da vozim, sigurno je da ovim putem sada više neću prolaziti, jeste najbliži ali i najzahtevniji. Sada nastaje prvi problem, zbog nedostatka signala, mapa mi se ne učitava i ovoga puta se oslanjamo na prirodu, prateći sever u ovom slučaju, što se ispostavilo tačno tako da nismo omašili put. Sat vremena kasnije približavamo se Velikoj Brezovici, ugledavši sa strane neki kompleks sa par luksuznih automobila, što je mene iznerviralo jer ovako blago prirode sada mogu da posete i oni koje priroda ni ne interesuje, već su eto došli tu onako samo. Na Brezovici smo se zadržali oko 30 minuta, napravili fotografije i krenuli dalje ka našoj destinaciji. U jednom trenutku na Brezovici videli smo i jedan džip u daljini koji ide ka nama, prvo što sam pomislio je da nije možda neki čuvar, ali ispostavilo se da je to grupa iz Beograda sa Ladom Nivom kampovala na Valkalucima, stali smo na trenutak i popričali.

Nastavili smo dalje put ka Valkalucima, slikali na osmatračnici i skrenuli levo ka Resavici. U jednom trenutku smo zapazili crne oblake iz pravca Prskala koji idu ka nama, da bi posle 15 minuta počeo pljusak, ali ispostavilo se da je to bio oblačak te je i pljusak prestao.

I ostalo je još samo par metara i Prskalo će nam se ukazati, sreća u tom trenutku nije bilo turista, da bi posle 30 minuta došla grupa od 20 ljudi iz Beograda. Brzo smo obuli čizme i prešli reku, tu je magija koja se ne može opisati. Slike su tu da je opišu.