Sam kroz BiH – 2 dan
Moj drugi dan počinje rano ujutro i to budjenjem u Banja Luci. Završio sam jutarnje obaveze i polako vraćao stvari koje sam poneo sa sobom, kada sam završio sa pakovanjem skuvao sam kafu i sedeo na terasi koja gleda pravo na zidine Kastela i reku Vrbas. Sedim tako i razmišljam kako ću ovaj dan započeti, ponosan na sebe što sam prevalio ovoliki put u prošlom danu, vreme je za napuštanje sobe po kišovitom vremenu i snimanje jednog ili dva kadra za možda moje prvo pojavljivanje pred malim ekranima. Bilo je par neuspelih pokušaja ali uspeo sam da snimim onako kako sam želeo. Otvaram haubu, pa zatim merač za ulje i proveravam nivo istog, sve je u redu, zatvaraj haubu i startuj motor mislim se.
Prva destinacija za ovaj dan je Krupa na Vrbasu a do nje me vodi put kanjonom istoimene reke, kiša je u par navrata toliko jako padala da su mi brisači radili na najvećoj brzini, a o barama na putu da i ne pišem, a tek o gužvi koji su stvarali kamioni, nigde isprekidane linije i čistog terena za bezbedno preticanje te sam morao da vozim gledajući u stop svetla šlepera čitavih 30 minuta koliko me je i delio do prve destinacije. Stigao sam na svoje odredište i ugasio automobil(u daljem nastavku Ford) nemoćno gledajući kako kiša ne planira skorašnji kraj, te sam u glavi imao dve opcije, prva je da vreme potrošim ležanjem na sedištu ili druga varijanta da izađem iz vozila i sednem u obližnjem ugostiteljskom objektu, pogodite koju sam opciju izabrao… Prilazim polako objektu i vidim mladog konobara kako gleda u telefon, javio sam mu se i potom seo za sto, poručio sam kao i uvek bosansku kafu jer je to jedini izbor koji nisam menjao na ovom putovanju što se kafa tiče, a kasnije i hladan sok. Prošao je prvi sat od kako sedim za stolom sa najlepšom melodijom koju kiša pravi gore među greda i lima.
Počinjem da razmišljam da li da ipak odustanem od Krupe na Vrbasu ili da čekam da kiša ne stane, prema prognozi, ista bi trebala da stane oko 13h, i šta ću i gde ću, odoh ja do konobara da platim račun, i tu mi upadosmo u razgovor o svemu, dovoljno je reći da sam od 10h do 13h vodili taj razgovor o svim mogućim temama, častio sam ga pivom i nekim malim bakšišom.
Kiša polako prestaje i ja se opraštam od konobara koji se zove Vasilije, pozdravljamo se i ubrzanim hodom nastavljam ka svom prvom odredištu i to napokon! Obišao sam je i fotkao i potom vratio u Forda. Vraćam se polako istim onim putem kojim sam došao, gledam u skazaljku za gorivo i mislim se da je vreme da napunim rezervoar a pogotovo jer se saobraćaj smanjio i pumpe su na svakom ćošku. Stižem na pumpu. -Dobar dan, evro dizel pun rezervoar Na pumpi je radio jedan stariji čovek od oko 60 godina, bio je ljubazan i sasvim domaćinski nastrojen prema meni. Kada sam prislonio karticu da platim račun, porazgovarali smo par rečenica, i ja sam seo za autom i trebao krenuti ali nisam! Vratio sam se i čoveku dao bakšiš od 2km što mu dodje oko 120 din, on se zahvalio i ja ponovo ulazim u Forda kad, eto ti njega iza mene, verovatno u znak zahvalnosti me upozorava da su kamere na svakoj raskrsnici i da vozim polako, poslušao sam njegovo upozorenje i nastavio svoj put ka gradu gde sam se parkirao kod tržnice i vratio pešaka da nešto ručam, naravno to će biti ni manje ni više nego banjalučki ćevapi u ugostiteljskom objektu „Biljana“. Završio sam ručak i gledam onu trznicu i razmišljam „ajde da udjem tu i vidim šta ima“ prošetao sam i oduševio se koliko stvari ima na tolikom mestu. Vreme je da požurim i već jednom napustim Banja Luku, ukucao sam na navigaciji Prijedor i vodio sam se tim putem pored Kozare, neverovatan je osećaj voziti se nepoznatim drumovima uz omiljenu radio stanicu, ništa ne može zameniti takav doživljaj, ništa!
I do samog Sanskog Mosta nije bilo nikakvih interesantnijih dešavanja, jednostavno sam pratio navigaciju i stigao na svoje drugo odredište, čim sam ušao u Sanski Most bio sam mnogo žedan, pazario sok u prodavnici i taman da upalim Forda kad odjednom počelo je da škripi i tandrce nesto ispod haube, e tu već kreće nervoza i stres na maksimumu, šta sada da radim? Ništa, pomirio sam se sa situacijom i krenuo ka meni najlepšem vodopadu u životu, vodopad na reci Blihi. Koračam ka naplatnoj kućici i dajem iznos od par maraka za ulaz u ovo čudo prirode a onda laganim spuštanjem niz uređenu stazu za nekih 10 minuta stižem do svoje krajnje destinacije za ovaj drugi dan mog putesestvija. I još par metara me dele do vodopada Blihe, prvi susret je bio poljubac hladnih kapljica na licu koje mi je reka Bliha uputila, nemam reči da opišem taj osećaj, što ste bliži vodopadu to vaša odeća postaje mokrija.
Skoro 20 minuta sam pokušavao da napravim dobru fotku, jer svaki put se kamera nalažila i morao sam je brisati već mokrom majicom. Vreme je da napustim ovo magično mesto i vratim se u Sanski Most, kontaktirao sam čoveka koji drži sobu za izdavanje i rekao mu da sam stigao u grad i da ću malo prošetati dok još ima suncevih zraka.
Upoznao sam se sa Sanskim Mostom i tu noć završio u udobnom krevetu.