Montana – romantični grad u Bugarskoj
Posle mesec dana od moje prve posete Bugarskoj, tačnije Belogradčiku, dugo u glavi mi se vrtela želja da vidim i taj grad lepog imena Montana. Planiranje puta nije bilo, išao sam drumom koje je srce izabralo a to je kroz Kulu i Gramadu, gde sam potvrdio sebi da gorim putem nisam nikada prošao od ovog vozeći krivinama i praistorijskim asfaltom sa rupom do rupe, neke su toliko duboke da kada bih zveknuo u nju momentalno bih iskrivio felnu, taman motor traži veću brzinu, ono moram da ubacim u manju i zaobiđem te kratere, mislio sam da je samo ta deonica puta loša jer spaja neka manje naseljena mesta, kad gle vraga, magistralni put Vidin – Montana je sav u rupama i ulegnućima, a tome su doprineli niko drugi no kamioni. Prolazim pored planine u blizini Belogradčika i posmatram na vrhu TV toranj, upijajući pretežno ravničarski predeo kroz koji drum prolazi i uočavam nove planinske vrhove sa čudnim terenima. Prolazim kroz neku raskrsnicu i pročitam da je Montana tu za 45kilometara, da bih ponovo, pazite sada, posle 7-8 kilometara dalje(bliže Montani) pročitao ponovo istu udaljenost, i tako par puta na različitim raskrsnicama, to nije slučaj samo ovde već i za Belogradčik kada sam išao, ovi bugari definitivno nisu išli na časove matematike.
Montana je udaljena od moje kuće 150 kilometara, i sve vreme vozeći se, nikako da stignem, kao da je udaljena 300 kilometara a ne duplo manje, nisam do skoro imao takav osećaj, ali eto, povratio se. Kako idem brzinom oko 80kmh vidim da se iza mene pojavljuju nekoliko kamiona, gledam gde stanem i propustim ih a ujedno i protegnem malo noge od tolikog sedenja, stao sam na jedan mini parking i par minuta pravio pauzu pa potom nastavio da jurim Montanu.
Znak je tu, teritorija grada Montane, ja sav srećan što ću ga posetiti i srce kreće da lupa punom snagom. Na svakom ćošku su znaci da je grad pod video nadzorom tako da strogo vodim računa da ne prekoračim brzinu, ne bih voleo da mi iz džepa bugari vade novac, posle će da imaju dobar asfalt ako bi se to desilo, ali sva sreća pa nije. Na prvi utisak, nisam preterano bio oduševljen samim ulazom u grad, te stajem na jedno autobusko stajalište, palim telefon i tražim putanju do jezera Ogosta koje mi je prvo na spisku za posetiti. Uključujem se ponovo u traku i gledam ljude pogotovo devojke, neke direkt u oči a neke direkt u…Kako sam zaboravio putanju, promašio sam skretanje i ušao u jedan omanji park i posle kroz centar grada. Prošao sam kroz jednu prelepu ulicu okićenom drvećima sa obe strane trotoara, a posle par minuta i vidim i tvrđavu koja krasi ovaj grad, ali o njoj ćemo posle. Odvajam se desno, izlazim iz zone grada i pred mojim očima se nadzire prelepo jezero, penjem se uz neko brdašce i potom stajem na mesto za odmor gde sam trebao fotografiju napraviti, ali bilo je tu dosta ljudi, te sam odustao pa se ipak vratio u grad i ušao u tvrđavu, izvukao iz ranca šorc i majicu, obukao i krenuo u istraživanje.
Castra ad Montanezium na mene nije ostavilo bogzna kakav utisak, cela je zapuštena, dva metra visoka trava nepokošena, tu sam se fotografisao i otišao od nje, ne naročito lepog osećaja. Definitivno je ponovo ne bih posetio.
Palim ponovo motor i vozim ka jezeru, u nadi da će manje ljudi biti što je i bilo tačno. Sedam na klupu i upijam beskrajno sivilo(zbog vremena), mislim da slike sve govore, zaljubio sam se u ovo jezero ! Raj za oči na samo 5 minuta od grada Montane. Njegovo veličanstvo jezero Ogosta. Vreme nije baš bilo idealno za fotografije, ali jeste za moja oka dva.
Vreme je da se vratim gradu i popijem kafu, da malo odmorim i osvežim, ali pre kafe, morao sam još jedan park da posetim Montanezium. Prelepi park u samom srcu Montane, savršen kutak za uživanje. Ni mali, ni veliki, taman da se odmori od gradske gužve i zaboravi da se nalazite u mestu okruženo betonom i asfaltom. Park Montanezium!
A sada napokon kafa, razmišljajući koji kafić da odaberem, seo sam za stolom jednog od kojih mi se svideo, ali ni posle 5 minuta kobobar nije došao do mene, te sam ga napustio i ušao u drugi. Kao po običaju, zatražio sam meni da mi daju, neki dečko je doneo i otišao dok se je ne odlučim šta ću, izbor je pao na „kapućino“ a zašto pod navodnicima ? zato što je ovo nešto najgore što sam pio, pored lošeg asfalta, loše matematike, ovi bugari nemaju ni kafu da valja. Posle sat vremena izašao sam iz kafića i ovaj dan privodio kraju, oko 16h sam krenuo iz Montane i polako vraćao, na jednoj raskrsnici sam razmišljao da li da se vratim istim putem kojim sam i došao, ili da istražim neke nove kutke, naravno, ja ne bih bio ja, a da nisam izabrao ovu drugu opciju. I tako sam prošao još jednim novim drumom i izbio pravo u Belogradčik.