Šta videti za jedan dan na Staroj planini ?

Stara planina je u mom srcu. Kada bi me neko pitao da mu preporučim mesto koje sigurno svakog čoveka ostavlja bez daha, mesto gde na trenutak zaboravi sve one brige i probleme koji se gomilaju iz dana u dan stvarajući teret, onda ne preostaje ništa drugo čoveku nego da se odmori u prirodi, negde gde je ona netaknuta, najlepša, divlja a ustvari pitoma… Sinonim za to je baš ta jedna jedina Stara planina po kojoj je i čitavo Balkansko poluostrvo dobilo ime.

Dan započinjemo u 5h ujutru kada odlazimo automobilom po novog člana Predraga koji živi u Boru, pokupili smo ga i nastavili putem za Zaječar gde na benzinskoj pumpi sipamo gorivo i zvanično započinjemo avanturu. Truckajući se po Zaječaru koji je pun rupčaga i loše putne infrastrukture upućujemo se ka Knjaževcu gde i posle više od dve godine radova na toj deonici, isti nisu završeni, doduše ostalo je još par deonica da se asfaltira. U Knjaževcu smo doručkovali burek, iako sam ja bio za nešto jaču hranu kao što je pljeskavica, tražeći gde da kupim roštilj naišao sam na prvi fast food koji u izlogu ima jelovnik ali ne i označene cene, ugledam da isti počinje sa radom u 8h a sada je već 8:15, prva neprijatnost ! radnica stoji u kuhinji i gleda me dok ja blejim u jelovnik ne bi li poručio nešto, kada sam odlučio šta želim a to su dve pljeskavice ona mi bahato odgovori „Vidiš da još nisam otvorila…“ ja sam izašao iz istog i u tom fast foodu više neću kročiti.

Bogorodičina crkva u Donjoj Kamenici

Posle doručka u centralnom parku, izlazimo iz grada i krećemo se putem za Donju Kamenicu gde smo obišli ovu prelepu crkvu u centru sela. Jedan od meštana koji se zadesio pored nas sa traktorom nam je rekao da je crkva otvorena te smo mu se zahvalili u ušli u unutrašnjost crkve gde su ostale freske, neke su bile i oštećene tako što su turci dok su vladali ovim prostorima unakazili lica svetaca.

Nastavljamo krivudavim drumom do sela Kalna gde obilazimo dobro poznati vodopad Bigar, ne zadržavamo se puno jer nam ovo nije prioritet.

Na izlazu iz Pirota gde je put skroz rekonstruisan za razliku od prošle godine kada smo vozili desetine kilometara neutabanom rizlom, prva stanica nam je Rsovci gde ulazimo u prodavnicu ako je to uopšte prodavnica bila koja u ponudi ima desetine artikla, kako je izbor bio loš uzeli smo neke grickalice čisto da nam se nađe dok smo na planini. Na izlazu iz sela dokle je i trajao ovaj nov asfalt, nastupa onaj stari pun neravnina i rupa, koliko je loš govori i da sam vozio drugom brzinom. Stižemo na raskrsnicu gde skrećemo levo i pratimo putokaz za selo Dojkinci, ali pre njega vozimo kroz Vrelo i nešto kasnije Brlog.

Avantura počinje

Stigli smo u Dojkince, pravo autentično selo Stare planine, u centru sela pored prodavnice i česme smo se parkirali, nabacili ranac na leđa i čitamo kartu tj. putanju koja je par metara ispred nas. Prelazimo most i krećemo u avanturu, vreme na telefonu je bilo 11:45. Nismo ni krenuli kako treba već imamo prvi problem a to je loša markacija staze te smo koristili Google mape i intuiciju. Moram priznati uspon je u početku bio baš veliki, posle smo pravili pauze kroz borovu šumu i kroz sat vremena napokon ugledamo livade i čistinu e to je ta Stara planina.

Ponor

U daljini na nekoliko kilometara od nas ugledamo dva čoveka kako se penju stazom kojom ćemo i mi kada se budemo vraćali, ubrzo nakon njih i dva kvada. A onda se ispred naših očiju pojavljuje ovo ! Ponor na Staroj planini. Kako se približavamo cilju vidimo i čoveka koji upravlja dronom, a zatim još dvoje kako izlaze iz Ponora. Spuštamo se nizbrdo i pazimo da se ne okliznemo a u najgorem slučaju povredimo jer je dan pre ove avanture padala kiša te je i teren bio klizav. Ovo je nestvarno, rupa u sred planine i u njoj potok koji pravi manji vodopad, kakve sve lepote krije ova naša prelepa Srbija nismo ni svesni. Na nekoliko metara iza nas je temperatura preko 30 stepeni a par koraka ispred oko 8 stepeni, temperaturni šok zar ne ?

Vreme je da izađemo iz osvežavajućeg ponora i odmorimo na klupi gde pravimo plan za povratak. Do Ponora nam je trebalo dva sata od centra sela. Sada se penjemo i pratimo put za vodopad Tupavicu. Posle 45 minuta povećeg uspona izlazimo na raskrsnicu i pratimo putokaz za Dojkince, kako koračamo tom stazom u daljini nam se nadzire i vrh Kopren, međutim mi tamo ne idemo ali zato skrećemo levo gde smo više od dva sata silazili sve nizbrdo. Negde na više od polovine puta nailazi i grupa novosađana koja su se uputila takođe ka Ponoru, upitali su nas koliko još ima do Ponora, ja sam im rekao oko dva sata i ako se ispostavilo da treba više, oni su nas samo šokirano pogledali i nastavili uzbrdo. Meni je bilo mnogo lakše kada sam ih ugledao, jer nismo jedine „budale“ na ovom putu. Inače po naglasku se prepoznaje da su negde sa severa a i auto je to potvrdio jer je nosio NS tablice.

Vodopad Tupavica

Noge već kreću da nas bole, jer je prošlo više od dva sata kako smo krenuli sa Ponora, ova staza kojom sada idemo je duplo duža od prvobitne, tako da napokon stižemo na raskrsnicu za Tupavicu i pratimo te znakove. Vodopad je udaljen 1,51km što je oko dvadeset minuta pešačenja. Polako stižemo, prelazimo dva mosta jedan veći i drugi manji a tu neka porodica sa decom na klupi odmara. Mi nastavljamo još nekoliko desetina metra i pojavljuje se prelepi vodopad Tupavica, meni je posle Prskala ovo drugi najlepši vodopad koji sam posetio.

Tu smo se zadržali oko pola sata, pravili što bolje fotografije i onda je vreme bilo da ovu današnju avanturu privodimo kraju jer smo prešli preko 25 kilometara i oko 600 metara visinske razlike a i noge kreću baš da nas bole. Na Lilinoj česmi smo napunili flaše hladnom planinskom vodom i nastavili ka Dojkincima koji su udaljeni oko 6 kilometara.

Kako koračamo ka selu u susret nam idu i par lokalaca koji su nam mahali bez obzira što se ne poznajemo, a to je ogromna razlika između ovih ljudi ovde i nas u Timočkoj krajini. Posle sat vremena divljine, ulazimo u Dojkince i čujemo decu kako se igraju u Sportsko-rekreativnom centru Dojkinci, gledamo i upijamo selo koje na nas ostavlja jak utisak, ono što smo primetili je da na svakih nekoliko stotina metara pored same ograde ima drvena daska tj. klupa gde uglavnom stariji ljudi sede i posmatraju narod, mi smo se svakome od njih javili a oni su uzvratili, ja sam se našalio da je to seoski video nadzor.

U ovom selu je vreme definitivno stalo, signal je slab što znači i da je internet sporiji a ono najvažnije je da su ljudi srećni i da cene prave vrednosti života.

Oko 25 kilometara i 8 sati pešačenja, dakle ceo dan ako uzmemo u obzir i put od Bora do Dojkinaca i nazad.

Zacrtajte i vi neku svoju avanturu makar to bila i do obližnjeg grada, jezera, reke. Verujem da će vam to biti jedan od najlepših dana u životu, još ako na to dodate prijatelje i roštilj, vi ste onda shvatili poentu života.