Vodopad na reci Tisnici na Dubašnici
Jedan savršen dan ispunjen avanturom i željom za slobodom počeo je u 9 časova ujutru kada sam sipao gorivo u džipa na benzinskoj pumpi i uputio se ka Dubašnici. Prolazeći kroz Nestorov potok i selo Zlot a u povratku i kroz Sumrakovac. U novembru nisam nigde naročito išao, odlučio sam da posvetim pažnju možda i najlepšem delu Srbije koji krije mnoge prirodne lepote. Prolazeći kroz selo Zlot i dalje ka Lazarevoj pećini, na nekih 10 kilometara od centra sela odvajam se rizlanim putem koji vodi tačno na Dubašnicu, napominjem da ovim putem mogu proći samo terenska vozila, nipošto putnička jer je takva konfiguracija puta.
Plan mi je bio da ponovo posetim prerast Samar o kojem sam već pisao pre tačno dva meseca, ali ubrzo sam skrenuo u neku drugu stranu puta i vidim prvi putokaz/markaciju za vodopad, nisam tačno znao koji vodopad je u pitanju a ni gde se nalazi, jednostavno sam počeo da pratim markaciju sve dokle je moj džip mogao da se kreće.
U jednom trenutku skrećem levo posle dva-tri kilometara od asfalta i vidim uzbrdicu koja je puna blata, i odlučim da krenem tim putem, i prvo počinju da šlajfuju zadnji a potom i prednji točkovi i gde sam se na kratko zaglavio, vidim da od tog uspona neću moći dalje džipom te se vraćam nazad gde ću upasti u kanal koji je voda napravila i po drugi put zaglaviti, na svu sreću brzo sam se opet odglavio i nekako spustio, inače da sam se zaglavio to bi mi bio najgori dan u životu jer nema ljudi u okolini koji bi mi pomogli u izvlačenju džipa iz blata, nema signala, nema ništa, oko mene ogromno prostranstvo, moj džip i ja…
Parkirao sam džip, iz gepeka izvukao lovačke čizme i pošao u nepoznatu avanturu i to sam! Prateći dobro obeleženu stazu moram priznati da me je celim putem do vodopada hvatala jeza i molio Boga da me ne pojedu divljači jer nisam imao ni jedno oružje sa sobom, tek posle nekoliko minuta uzeo sam neki kamen sa zemlje koji je bio hladan kao Sibir, ubrzo sam ga bacio i nastavio da pratim stazu. U jednom trenutku sam ušao u borovu šumu gde je strah bio najizraženiji toliko da sam i stazu omašio, ali uz dobru orijentaciju vratio sam se na pravi put.
I posle nekih sat vremena kotrljanja očiju sa jednog drveta na drugi u cilju da se ne izgubim, nailazim na prvu „raskrsnicu“ kojoj se farba obrisala ali uspeo sam da pročitam šta piše.
Ja sam skrenuo levo i pešačio kroz šumu nekih 15-20 minuta od raskrsnice gde ću na kraju stići do tog vodopada, mislim da sam pogodio pravo vreme za avanturu jer je vegetacija usnula i sve se odlično vidi a takođe me odlično vide i divljači kojih na svu sreću nije bilo. U povratku sam žurio da stignem kući pa sam pauzu napravio samo na jednom usponu gde mahinalno okrećem glavu ka drvetu i ugledam sovu kako me prati pogledom na šta sam se ja uplašio i krenuo ka džipu gde će se moja avantura završiti.
