Đerdapska klisura-Planina Miroč-Vidikovac Ploče-Veliki Štrbac-Donji Milanovac
Jednog 3. maja 2021 godine oko 12 časova, listam instagram i naletim na zaljubljeni par koji su objavili fotografiju najvišeg vrha planine Miroč na koju ćemo se mi posle 2 dana popeti i ugledati najlepši pogled. Odmah sam sliku prosledio članovima udruženja i čekao odgovore da li su za to da isti posetimo i malo unesemo adrenalina u svoje monotone živote.
Nije prošlo ni sat vremena, prva poruka stiže i to od Mađara, normalno kao i uvek oglasio se da želi da krene u avanturu, posle par sati stižu i Pelići koji takođe potvrđuju polazak, jedino nam je ostao Jovan kojeg i zovemo Joca, često ga zovemo i Stifler( iz filma „Američka pita“), malo se dvoumio ali i on je potvrdio polazak. Ništa, ja sav srećan što neću morati ići sam, sve vreme na poslu dok radim mislim o tome kako ćemo se popeti na taj vrh koji spada u teže kategorije i za kojeg će nam kasnije trebati nekih 3 sata do vrha i 2 sata da se spustimo iako nije vrh nešto veliki čak 700mnv.
Izdržao sam nekako da završim posao, kolega i ja smo se zamenili i ja sam sada slobodan naredna 3 dana od mog posla. Palim auto i nalazimo se na raskrsnici Bor-Majdanpek-Rgotina, gde će Pelići parkirati svoj auto i onda cela ekipa sesti u moj gde nastavljamo dalje put ka našoj destinaciji.
Pošto ja već puteve generalno znam, za nekih 90 minuta stižemo do parkirališta kod česme koja se zove Pecka bara…Inače za ulazak u Nacionalni park trebalo bi da se najavimo centru u Donjem Milanovcu, međutim ja sa mojom glavom to nisam uradio jer nemamo nameru da rušimo i uništavamo prirodu, nailazimo na tablu „Veliki Štrbac“ i onda vidimo da uspon traje 4h što mi i nije baš bilo svejedno, a kamoli za našeg Stiflera(Jocu) koji sa svojih 120 kila ne može metar da prođe. Začudilo me je kako nije bio čuvar Nacionalnog parka na kapiji, zaključavamo auto, uzimamo stvari i naš uspon kreće.
Posle 10 minuta već smo svi „crkli“ a naročito Stifler. Nailazimo na neki vodozahvat koji nije ništa specijalno i takođe na prvu tablu a to je raskrsnica za vidikovac Ploče i vrh Veliki Štrbac, Ploče sam gledao samo preko telefona a ne uživo, odlučili smo da prvo to posetimo i isplatilo se a uopšte nije bilo daleko, čak sat vremena od početne tačke je trebalo do Ploča. U tom trenutku pošto sam bio prvi u koloni i što pre da vidim pogled sa Ploča, sapleo sam se na sam ulaz drvene konstrukcije i zamalo da se razbijem kao zvečka. Da ne dužim dalje ovo je nagrada za sat vremena pešačenja.
Vraćamo se na raskrsnicu za Veliki Štrbac i posle nekoliko desetina metara nailazimo na dve male kornjače koje su verovatno i one planirale da stignu do Velikog Štrbca, ali tim njihovim tempom stigli bi valjda za 200 godina.
I zatim nailazimo na kuću ili kamp šta god da je, i kako se približavamo čujemo ljude u sobi kako pričaju, ja pustio korak i rekao da se svi utišamo kako nas ne bi čuli i ne bi smo platili ulaz, ali od mog plana nije bilo ništa, čuvari su nas videli i započela je konverzacija „Otkud vi ovde, kako se niste najavili, jel znate vi da je ovo Nacionalni park…“ ja već kao i obično počeo malo da filozofiram u nadi da ne platimo te karte, ali na kraju dobro se završilo, inače karta je 250din a nas je petorica pošlo, karte su platili samo Mađar, Stefan i ja. Verovatno su te pare strpali u svoj džep ali nema veze, sad smo došli i ko zna kad ćemo sledeći put.
Inače do kućice nije bilo nekih baš teških uspona, ali šta je bilo posle te kućice to je katastrofa, dovoljno ću vam reći da je Stifler pravio pauze sigurno 10-15. Prolazi vreme i naša kilometraža je sve manja, i nekim čudom vidimo izmete od životinja, nas prvo što je asociralo je da je od konja, kako sve više i više se približavamo u daljini vidimo dve krave sa zvoncem na vratu kako pasu, što nas je iznenadilo jer ovo nije planina prostrana nego gusta da jedva mi prolazimo.
Polako se bližimo vrhu posle 3 sata od parkiranja, i pogled koji smo ugledali ostaće nam ceo život u sećanju.
