Dvodnevna avantura na Staroj planini

Od kada smo prvi put posetili Staru planinu ova gromada je ovladala našim srcima, I ako postoji neko mesto u našoj zemlji koje bih preporučio da svako bar jednom obidje to je baš ona, jer znam da će i vas omađijati njenim čarolijama. Jedinstvena, unikatna i divlja, svaka poseta njoj je drugačija priča i nova avantura.

Početak avanture i prvi dan

Spakovali smo se, obrijali, okupali, sipali gorivo i oko 9 sati ujutru krenuli smo putem sela Temske, jednog od većih sela grada Pirota, i tako je započela jedna od najvećih avantura naših života. Sam put kroz Zaječar je išaran rupama, mada smo na to navikli, pa nam to uopšte nije pokvarilo raspoloženje dok smo nastavljali ka Knjaževcu. Iako radovi na putu ka Knjaževcu mi smo ovoga puta imali sreće i na samo jednom od četiri postavljena semafora smo čekali par minuta, dok nas je na ostalima pogledala sreća.

U Knjaževcu smo napravili pauzu za doručak gde smo pojeli pljeskavice u jednom lokalu brze hrane, cene su slične onima u Boru, radnica je bila zaista prijatna i raspoložena, ali sama hrana nije bila nešto specijalno tj hleb je bio zaista bajat. Nismo se dugo zadržali u Knjaževcu pokupovali smo neke grickalice i vodu da bi nas održale u životu tokom planinarenja i nastavili dalje ka selu Temska.

U Temskoj pravimo još jednu malu pauzu gde smo upali smo u priču sa jednim lokalcem, a zamalo da nadjemo i maskotu našeg tima, malog mačka, za koga smo se premišljali da ga povedemo sa nama, ali smo na kraju ipak odlučili da mu je verovatno bolje da ostane u selu. Sa novim poznantsvom iz sela Temska nastavljamo ka našem cilju selu Topli Do.

Krećemo veoma lošim putem, koji je pun rupa, te smo vozili lagano i izbegavali ih kao na nekom usporenom reliju. Na putu ka našem prvom cilju nakratko se zaustavljamo dva puta. Prvo stajemo pored jedne novije atrkacije sela Temska, preslatke male vodenice koja je u stvari preuredjeni ambar, i posećujemo vodopad Bukovački Do koji iako na prelepoj lokaciji zbog malo vode zaista nije izgledao nešto specijalno.

Vidikovac Tumba

Par kilometara od sela Temska nalazi se skretanje za Hidroelektranu Temac, iako je put do odmarališta asflaltiran i koliko toliko u ok stanju, zbog spusta pod velikim nagibom ipak ostavljamo auto kod skretanja i krećemo pešaka. Posle kratkog spusta od nekih 5 minuta prelazimo mali most preko reke i naša avantura zvanično počinje.

Sam početak staze je najzahtevniji jer je uspon baš velik ali to smo prešli za nekih deset minuta, dok je nastavak uglavnom blag i lagan uspon. Staza je obeležena fantsatično sa markacijama na svakih dvadesetak metara tako da se sigurno nećete izgubiti, možete krenuti malo pogrešnim putem ali o tome malo kasnije. Već negde na pola staze kreću da se bacaju prelepi vidici na kanjon reke Temštice kao i na sam vidikovac Tumba.

Sam finiš uspona je takođe malo zahtevniji za uspon, ali kako odustati pred sam kraj. Prilikom izlazka iz šume i završetka staze kreće malo rizičniji deo gde smo se osećali kao da smo krenuli na kanjoning, a ne na pešačenje. Malo smo se penjali uz stene i malo uz postavljene klimave merdevine i najzad smo bili tu. Da li je bilo lako? Nije baš, ali pogled, pogled kada izađeš na tu stenu i vidš ceo kanjon reke Temštice je neverovatan i vredelo je svega.

Slikali smo par fotki, odmorili i još nekih pola sati upijali lepotu ovog mesta. Prilikom spuštanja smo malo rešili i da potrčimo i tu se i desila mala greškica… Kod račvanje dveju staza prema vidikovcu, jedne od sela Temska a druge od strane hidroelektrane kojom smo mi došli, protrčali smo pored putanje kojom smo trebali da idemo i nastavili ka selu Temska, na sreću uočili smo našu grešku na vreme i veoma brzo se spustili do reke. Na našu sreću vidikovac iako je pokušao par puta nije opravdao svoje ime i mi se nismo nigde iztumbali.

Nastavak i dolazak u selu Topli Do.

Puni utisaka, bili smo spremni da nastavimo put ka selu Topli Do i ka drugom cilju prvog dana naše avanture donjem Piljskom vodopadu, međutim to se zamalo izjalovilo kada smo po povrtaku sa vidikovca Tumba videli parkiran auto i par automobila koji su se vraćali iz prava sela.

Ispostavilo se da su putari asfaltirali deonicu puta, te da nije bilo prohodno. Čekajući upoznali smo i raspričali smo se sa starijim parom iz Beograda, tu smo skontali da je svet mali jer iako mu je supruga iz Beograda, gospodin sa kojim smo pričali je iz našeg kraja iz, Kučeva.

Četrdesetak minuta kasnije putari su završili, a mi smo veoma lošim i krivudavim putem nastavili. Put je zaista loš, neke deonice bukvalno izgledaju kao sirevi koje vidjate po crtanim filmova. Nekih pet kilometara pre sela Topli Do kod raskrsnice za selo Zaskovci postoji loše obeležena tabla tako
da tu obratite pažnju. Kada smo ušli u selo spucao nas je osećaj da smo se vratili nekih 200 godina u prošlost, prelepe stare kuće, neke održavane neke ne, jedna prodavnica i svuda oko nas podsetnici na borbu Toplodolaca kao i svih stanovnika Stare Planine za svoje reke. Ali nismo imali vremena da se zadržavamo previše, morali smo da krenemo ka našem drugom cilju tog dana, donjem Piljskom vodopadu.

Donji Piljski vodopad

Dok smo kretali iz sela na pašnjacima pasla su dva konja, i tu smo shvatili da je ovaj kraj i dalje autentičan bez obzira na popularizaciju i sve više turista, ali nismo imali vremena da promatramo selo jer dan se već bližio kraju a mi nismo bili ništa bliže našem cilju. Malo posle izlaska iz sela ova avantura nas je iznenadila
još malo, za nama je pošao i jedan mali beli pas, stariji je vidi se ali je išao za nama pun elana i nije uopšte posustajao. Udaljen od sela nekih 7 kilometara donji Piljski vodopad važi za jedan od najlepših u našoj zemlji, a da je to istina mi smo se uverili nekih sat ipo vremena kasnije.

Staza do samog vodopada u početku nije zahtevna prvih 5 km prati se put koji vijuga pored prelepog kanjona Javorske reke i kroz prelepe, ali divlje šume Stare planine. Zahtevniji deo staze krenuo je nekih 2 km prvo starim zemljanim putem a zadnji kilometar kroz duboke šume vrha Pilj.

Sama staza iako nije toliko teška na par mesta je zaista zahtevna i nije baš za našaliti se, prikačeni kanapi koji služe za pridržavanje, a na par mesta je staza odronjena i zaista je uska, tako da morali smo da budemo veoma pažljivi, ali sve u svemu kada smo na kraju čuli grmljavinu pada Piljskog potoka skontali smo da je naš cilj veoma blizu. Ja ne mogu da opišem osećaj na kraju, kada smo posle ovoga uočili gromadu od vodopada, 64 metra visok vodopad koji se strmoglavo spušta niz oštre stene Stare Planine. Osećaj je bio neverovatan i fenomenalan, uživali smo u svakom momentu. Kao i kod svake atrakcije koje smo posetili, uslikali smo par fotki, snimili par klipa i teška srca morali smo da krenemo nazad da nas ne bi uhvatio mrak.

Uz našeg vernog pratioca krenuli smo nazad u selo Topli Do, put smo proveli većinom deleći utiske o današnjoj avanturi. Na putu nazad smo odlučili da u lokalnoj prodavnici psu koji nas je pratio svo vreme kupimo nešto da pojede da bi smo mu zahvalili za to što nas je čuvao tokom cele staze. Nažalost naš verni pratioc je kod ulaska u selo ipak nestao, a mi smo mesni narezak koji smo kupili za njega dali jednoj mački i drugom psu koji su se okupili oko nas dok smo se sredjivali i spremali za put u Pirot. A negde oko 9 sati uveče smo stigli do našeg smeštaja, bukvalno smo samo večerali, iztuširali se, i puni utisaka i lepih uspomena na taj dan, komirali se.

Drugi dan.

Drugi dan našeg putovanja, započeli smo u oko 9 ujutru kada smo izašli iz smeštaja, ostavili ključ ispod otirača i krenuli da oblilazimo Pirot.Iako drugi dan nije bio ispunjen sa toliko uzbuđenja kao prvi, ipak po mom mišljenju higlight ovog putovanja se desio na samom kraju ove avanture, ali više o tome će te čitati pri kraju ovog putopisa.

Pirot

Pirot je prelep grad, po meni jedan od najlepših u Srbiji, prepun dobrih i zanimljivih ljudi, koji od ranog jutra uživaju u čarima svoga grada i to mu daje baš neki čudan šarm i vajb.

Prva stvar koju smo morali da posetimo je bila Pirotska tvrdjava ili Momčilov grad, koji je po legendi podigao čuveni Bugarski razbojnik i vojvoda Momčilo početkom 14. veka. A jedna zanimljivost oko ove tvrđave, da je njena opsada i paljenja od strane srpskih velmoža verovatno bila jedan od glavnih razloga zbog kojih se održao legendarni boj na Kosovu 1389. godine. Sama tvrđava je rekonstruisana odlično, ali nažalost nije baš održavana, prašina i paučina su svuda po ćoškovima, bez ikakvih eksponata.
Ali jedna posebna stvar koju nudi je pogled na Pirot, koji je zaista prelep, a i sam osećaj dok se šetate bedemima tvrđave vas vraća u srednji vek i davnu prošlost ovog grada, kada su se bedemima šetali vitezovi i čuvali utvrđenje.

Sledeća stvar koju smo morali da obiđemo je legendarni pirotski kej pored reke Nišave, koji važi za jedan od najlepših na Balkanu. Izgrađen početkom 20 veka radi regulacije reke Nišave, ova oaza u srcu grada nudi razne mogućnosti za rekreaciju, opuštanje, uživanje… Staza pod kaldrmom, uz drvorede stogodišnjih lipa koje se izdižu sa obe strane reke kao i stare kućice koje dopunjuju magični ambijent ovog keja. Zaista opuštaju i na momenat ćete zaboraviti sve svoje brige dok se šetate ovom bezkrajnom stazom pored prelepe reke Nišave. Uživali smo u hladovini lipa, dok smo promatrali ljude kako šetaju pse, pecaju, šale se i opuštaju, i pored svega toga kako da se ne opustimo ni mi. A samu šetnju ovim kejom završili smo legendarnim pirotskim sladoledom, koji nažalost više nije 10 dinara po kugli, već je poskupeo na čak 20, ali to je bila cena koju smo bez problema platili.

Posle opuštajuće šetnje i sladoleda, krenuli smo da obilazimo centar grada Pirota. Prožet starim zgradama koje su izmešane sa brutalističkom arhitekturom iz doba bivše Jugoslavije. U teoriji Pirot bi trebalo da izgleda zaista loše kao na primer Zaječar, ali zaista, ne. Ovaj grad je izgrađen na neki zaista čaroban način, jer bukvalno gde god da pogledade videćete nešto interesantno. Da li neku staru zgradu, ili neki spomenik ili pa čak i neku noviju zgradu, uvek će te naći nešto da vas odvuče u neko drugo sokače ovog grada. Iako smo želeli da provedemo još vremena u Pirotu, vidimo još po neku atrakciju, nažalost nismo imali vremena za to, pojeli smo burek u parku ispred Pirotskog grada i krenuli putem Kalne i Babinog Zuba.

Babin Zub

Da ne dužimo oko puta do Kalne sve je proteklo u najboljem redu, jedina stvar vredna pomena je da smo u selu Temska ponovo sreli našeg novog poznanika, koga smo upoznali prethodnog dana, i javili smo mu se. Takođe hteli smo ponovo posetimo vodopad Bigar, ali je oko njega bila gužva, a mi nismo imali vremena za gubljenje te samo prolazimo pored njega. Kod Kalne skrećemo ka Babinom Zubu koji se veličanstveno izdiže u pozadini.

Prolazivši kroz okolna sela, šume, kanjone promatramo lepotu ovog masiva i uživali smo u svakom momentu. Put ka Babinom Zubu je sasvim solidan, pravi planinski, pun krivina i sa velikim usponom te smo skoro svo vreme vozili u drugoj ili trećoj brzini ali je asfalt u najboljem mogućem redu. I tu po meni sledi jedan od najmagičnijih momenata ovog putovanja. Momenat kada smo uočili stene Babinog Zuba kako se izdižu sa planine je zaista nezaboravan i meni će ostati urezan u sećanje do kraja života. Ostavili smo auto kod vidikovca i krenuli ka njemu. A tamo pogled iskreno je izazvao u meni wow momenat. Pogled koji puca na Midžor, i ostale vrhove stare planine, a iza nas stene Babinog Zuba. Na vidikovcu ponovo srećemo i naše nove poznanike iz Beograda koje smo upoznali dan pre, te smo se njima malo našalili i pozdravili. A na samom vidikovcu upoznali smo i jednog lokalnog vodiča, te sa njim krećemo u konverzaciju o stanju planine, avanture kroz koje smo prošli i mnogo čemu drugom. Tu po meni usledio jedan od najboljih momenata našeg putovanja. Kada smo se razmatrali da li da se uopšte penjemo na vrh Babinog Zuba, jer smo u žurbi zaboravili da napunimo flašice sa vodom, naš novi poznanik nam je bez razmišljanja dao dve pune flaše, da ne bi propustili ovo fantastično iskustvo. I da ga više nikad ne sretnem ovaj čin ću pamtiti do kraja života.

Presvukli smo se i krenuli na kratak ali naporan uspon na Babin Zub. Pratili smo put i tu nam se javila genijalna ideja, zašto bi smo pratili put i odužili kada možemo lagano da presečemo preko padina planine i biti na vrhu za manje od dvadesetak minuta. Iako smo pravili pauze na svakih 30 metara uspon je bio kratak i na vrhu smo bili za možda petnaest minuta. I tu je usledio taj higlight. Taj osećaj kada se popneš na vrh na te stene, i kada na koži osetiš taj vetar, kao i svu silu ali i lepotu prirode je magičan. Pogledi koji pružaju stotinama kilometara, uočili smo čak i ponos našeg kraja Rtanj, koji zaista ne izgleda tako specijalno kada se posmatra sa ove daljine, ali sama činjenica da se vidi odatle je zaista neverovatna. A tek pogled na Midžor najviši vrh našeg dela Stare planine je zaista specijalan i daje neku čar Babinom Zubu.

Upijali smo svaki momenat koji smo proveli gore, fotkali, smejali se i uživali i odlučili da kada sledeći put vratimo, idemo u osvajanje najvišeg vrha centralne Srbije Midžora, jer nažalost zbog obaveza i manjka vremena sada nismo imali kada. Krenuvši niz padinu stigli smo do auta za manje od deset minuta. Seli odmorili i u tom momentu smo uočili nešto interesantno, dvojica lokalaca na konjima, su terali verovatno na ispašu još nekoliko konja.

I tada nakon što smo upili zadnje momente na ovoj planini i sa mnogo lepih uspomena, nekih novih poznanstva krenuli smo nazad za Bor. Nažalost u povratku smo imali i jednu manju neprijatnost, gde drugde nego na putu Knjaževac Zaječar. Na semaforu u selu Vratarnica, kombi je prošao kroz crveno svetlo, a kako je samo radila jedna traka zbog rekonstrukcije puta(koja magično traje više od dve godine), morali smo da se vraćamo u rikverc i bezveze je napravljen problem, zbog par idiota koji nisu mogli da sačekaju par minuta. Retko je putovanje bez ikakvih problemčića ili nekih malih negativnih iskustava, ali lepe uspomene uvek nadjačavaju ružne, a mi se svakako već planiramo sledeću posetu kraljici naših planina, gde mislim ni godinu dana ne bi bilo dovoljno da se sve njene atrakcije istraže. Tako da drugari, do sledeće avanture, uživajte u našim putopisima, putujte, i obavezno posetite Staru Planinu jer će vam pružiti avanturu života.

Pripremio: Predrag Pantelić