Zaboravljen heroj iz Valjeva – Stjepan Filipović

Treća lokacija koju smo obišli u Valjevskom kraju jeste i ogromni spomenik mladiću koji je život svoj dao za pravdu, ta pravda ga je koštala i to debelo. O čemu se radi pročitajte u nastavku.

Nemojte samo gledati, ubijte gadove! Vadite zarđale puške! Ako budete samo posmatrali, gadovi će nas jednog po jednog ubijati! Dole Hitler! Dole fašizam! Živeo SSSR! Živela Crvena armija!

Stjepan Steva Filipović (Opuzen, 27. januar 1916 — Valjevo, 22. maj 1942) bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe i narodni heroj Jugoslavije.

Odrastao je u Mostaru, gde je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije, a potom je u Кragujevcu učio električarski i bravarski zanat. Godine 1937, kao mladi radnik je pristupio revolucionarnom radničkom pokretu. Učestvovao je u mnogim demonstracijama, radničkim štrajkovima i drugim akcijama, zbog čega je bio uhapšen i proteran u rodno mesto. Oktobra 1940. postao je član ilegalne Кomunističke partije Jugoslavije.

Neposredno pred početak Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, Filipović je bio jedan od aktivista Mesnog komiteta КPJ za Кragujevac, a nakon okupacije zemlje 1941. godine je po partijskom zadatku bio upućen u Valjevo. Ovde je aktivno učestvovao u pripremama oružanog ustanka i početkom jula 1941. bio jedan od prvih boraca Кolubarske čete Valjevskog partizanskog odreda. Već u prvim borbama se istakao hrabrošću, a za podvige koje je izvršio tokom napada na Lajkovac, 15. avgusta 1941. bio je pohvaljen od strane komandanta Glavnog štaba NOP odreda Jugoslavije Josipa Broza Tita.

Isticao se hrabrošću i u drugim borbama valjevskih partizana, a posebno prilikom napada na Кrupanj i Šabac, septembra 1941. godine. Bio je postavljen za komandira čete, a potom i za komandanta Кolubarskog bataljona. Кrajem septembra je prebačen u Podrinski partizanski odred, gde je vršio dužnost političkog komesara odreda. Nakon Prve neprijateljske ofanzive i povlačenja glavnine partizanskih snaga u Sandžak, krajem 1941. ostao je na terenu zapadne Srbije.

Nakon reorganizacije preostalih partizanskih snaga bio je imenovan za komandanta Tamnavsko-kolubarskog bataljona. Usled stalnih potera i jake zime, ovaj bataljon je bio uništen u borbama, a Filipović je s još dvojicom partizana zarobljen 24. decembra 1941. u selu Trbosilje, kod Loznice. Četnici Кoste Pećanca su ga potom sproveli u Šabac i predali žandarmima, koji su ga potom predali Nemcima. Izvesno vreme je bio u zatvoru Gestapoa u Beogradu. Tokom istrage u zatvoru bio je strašno mučen i zlostavljan, s namerom da oda ostale partizane na terenu, kao i njihove saradnike. Pošto je ostao uporan u odbijanju saradnje, okarakterisan je kao „nemoguć slučaj” i premešten u Valjevo, gde je javno obešen 22. maja 1942. godine.

Prilikom vođenja na mesto vešanja, kao i neposredno pre egzekucije, Filipović je pozivao okupljeni narod na borbu protiv okupatora i klicao Кomunističkoj partiji i Crvenoj armiji. Na vešalima je sa uzdignutim rukama uvis i stisnutim pesnicama uzvikivao antifašističke parole. Tom prilikom nastala je fotografija, preko koje je Steva Filipović postao simbol prkosa i optora fašizmu.

Za narodnog heroja proglašen je 14. decembra 1949. godine. U Valjevu je 1960. podignut monumentalni Spomenik borcima Revolucije, rad vajara Vojina Bakića, koji predstavlja Filipovića neposredno pred vešanje.

Ko je zaboravio Stjepana Stevana Filipovića?

Iako je ta fotografija Stjepana Stevana Filipovića u holu Ujedinjenih nacija (koju je prva objavila Politika 4. novembra 1944). I, kažu, poznata širom sveta. Nisam siguran. Poznata je retkima, ogromnoj većini ne. Jer više nisu u modi junaci koji život daju za ideale. Za ideale ginu budale, kako pesma kaže. Isplivala su bića iz podzemlja, na visoko popeli se sutereni, kako kaže druga pesma.

Zato neznatan broj ljudi zna ko je i šta simboliše mladić koji je obešen u 26. godini. I ko ga je obesio, zbog čega?

Na jučeranji dan, 1942. godine, u 11 sati, na pijaci, u Valjevu, obešen je Stjepan Stevan Filipović. Prošlo je 78 godina.

Šta kažu enciklopedije, vikipedije i slično? Najsažetije: Stjepan Filipović (Opuzen, 27. januar 1916 – Valjevo, 22. maja 1942), bio je partizanski komandant i politički komesar i tokom Drugog svetskog rata pripadnik jugoslovenskih partizanskih odreda. Zbog izuzetne hrabrosti za narodnog heroja Stevo Filipović proglašen je 14. decembra 1949. godine…

Sada postaje jasno dvojstvo njegovog imena. Kršten je kao Stjepan, a drugovi u Srbiji prekrstili su ga u Stevan, iliti Stevo Kolubarac.

Stjepan Stevan Filipović izdat je u decembru 1941. Nije poznato ko ga je izdao. NJega i još dvojicu zarobili su četnici Koste Pećanca. Kad je počelo mučenje njegovog kurira, rekao je: Ja sam taj Steva Kolubarac!

Onda su u Šapcu i njega mučili, natenane. Pa kad nisu ništa izvukli, predali su ga školovanijim majstorima, gestapovcima, na intenzivno saslušavanje, kako su to fašisti službeno nazivali. I oni ga mučiše koji mesec, da otkrije saradnike, veze, planove… Na kraju, preko njegovog dosijea glavni gestapovac crvenom olovkom (postoji faksimil) napisao je: Nemoguć slučaj.

Na smrt vešanjem osuđen je početkom maja. U zatvoru, potom, govorio je drugovima: Nemojte se ničemu nadati. Ovde neće zalutati dobro. Budite hrabri kad vas budu streljali. Nemojte pokazati da naša smrt znači njihovu pobedu!

Dan pred vešanje pitali su ga za poslednju želju. NJegova želja ne liči na neku koja bi se očekivala od nekog heroja. Kao što biva u filmovima i legendama.

Poželeo je porciju pasulja.

Sutradan, Srpska državna straža (Nedićevci) sprovela ga je na vešanje ulicama Valjeva, od zatvora, do pijace. Zapisano je da je na pijaci bilo oko tri hiljade ljudi. Kažu i da su deca iz škola dovedena. Pod vešalima, pre nego mu se izvuče klupa ispod nogu, imao je pravo na sveštenika, cigaretu i da kaže ako šta ima.

Prema svedočenju sada starice Milice Raković, u pomenutom filmu, kazao je šta ima: Nemojte samo gledati, ubijte gadove! Vadite zarđale puške! Ako budete samo posmatrali, gadovi će nas jednog po jednog ubijati! Dole Hitler! Dole fašizam! Živeo SSSR! Živela Crvena armija!

Podignutih pesnica vikao je: Živela Komunistička partija Jugoslavije! Proleteri svih zemalja, ujedinite se!

Stjepan Stevan Filipović borio se za radnike zlopaćene u kapitalizmu, za viziju da će doći vreme kad će radnici odlučivati o svom radu. I protiv okupatora.

Nisu ga obesili Nemci.

Oni su presudili. Stevu Kolubarca (ime po kojem je tada bio poznat) obesili su Srbi. Jer sada je moderno govoriti šta je ko po naciji. Tada – nazivali su se slugama okupatora. Nije zapisano ko mu je izmakao klupicu, ko mu je stavio omču oko vrata. Imena su nevažna. Na fotografiji, samo jedan Nemac stoji, sa strane. Svi drugi su Valjevci. Preciznije, pripadnici Srpske državne straže, iliti Nedićevci.

Nije nemoguće, danas, da će i neko od potomaka tih Nedićevaca, ako se odvaži, podstaknut novonastalom praksom, zatražiti da se i ulica nazove po izvršiocu vešanja komunističkog zločinca. U Beogradu ima nekoliko, istina obodnih, ulica nazvanih po Stjepanu Stevanu Filipoviću. Da li je slučaj ili ne, ne znam, ali prošle godine jedna od njih, u Beogradu, prekrštena je u ime Emila Perška, jednog od ustaških prvaka. Pa je posle povike to ispravljeno. Zasad.

U Hrvatskoj, u rodnom Opuzenu, hrvatski nacionalisti su mu srušili spomenik, škola se više ne zove po njemu. U Valjevu, veličanstveni spomenik Vojina Bakića nije srušen ali je tokom 1990-ih skrnavljen raznim grafitima i gadostima.

Ne zna se gde mu je grob. Niti ga neko traži. Niti pravi novinske serije, feljtone koji vode do otkrivanja gde je zakopan, jedne noći, u potaji.

Tri dana vijao je na omči, na valjevskoj pijaci, glave ukošene, ne mogavši više išta da kaže, osim što je obešenim, mrtvim telom kazivao. A dok je bio živ, pred smrt, rekao je (svedočila je Milica Raković), ponavljam: Nemojte samo gledati, ubijte gadove, vadite zarđale puške, a ako budete samo posmatrali, gadovi će nas jednog po jednog ubijati. Dole Hitler! Dole fašizam! Živeo SSSR i Komunistička partija Jugoslavije!

Od tada, Nemci, fašisti, nisu više dozvoljavali poslednje reči na smrt osuđenog.

Danas je teško mladima (u godinama koje je imao Stevan u trenutku smrti) prikazati, objasniti da su postojali ljudi koji su se borili za ideju bratstva i jedinstva, jednakosti i da su, verujući u pobedu, za to ginuli.

Pročitao sam ovo devojci koja baš ima 26 godina. Uz smeh, rekla je: Budala! Šta je time postigao?

Preuzet tekst sa portala danas.rs https://www.danas.rs/nedelja/od-heroja-do-budale/