Jedan od najlepših dvoraca u Vojvodini-Dvorac Kapetanovo
Krenuo sam iz opštine Zaječar a završio u opštini Plandište.
Bio je u vlasništvu nekoliko uglednih ljudi, a jedan od njih, po kome je i dobio ime, bio je Milan Kapetanov
Dvorac Kapetanovo smešten je u Vojvodini, blizu mesta Stari Lec. Za njegovo postojanje zaslužan je nekadašnji župan Botka Bela koji ga je sagradio početkom dvadesetog veka, davne 1904. godine. Bio je u vlasništvu nekoliko uglednih ljudi, a jedan od njih, po kome je i dobio ime, bio je Milan Kapetanov. Naime, Kapetanov ga je dobio kao miraz pri ženidbi sa ćerkom Franca Maja, jednog od najbogatijih ljudi toga vremena.
Bilo je leto, avgust 1938. godine. Vlasnik zamka, Botka Bela, izgubio je svoje bogatstvo. Međutim, to još i nije bila tako velika nesreća u poređenju sa onom koja je usledila samo nekoliko dana kasnije pošto je saznao da je bankrotirao.
Njegova žena, ne mogavši da se pomiri sa gubitkom dvorca, polila se benzinom i zapalila. Sve što je ostalo od nje nakon tog nemilog događaja bio je pramen njene plave kose. Taj pramen dugo je obletao oko dvorca. Legenda kaže da se, posle ove tragedije, svake godine na Svetog Iliju, u jednoj od odaja zamka pojavljuje senka plavokose žene.
Završio sam obaveze prema poslu, sedam na udoban kauč i počinjem da listam instagram, prve objave naravnu pristižu od prijatelja, gledam snimaju uživo prenose iz nekih noćnih klubova, kafana i mislim se da li su ovi ljudi srećni, šta ih muči, da li imaju neke ciljeve u životu ? I otreznim se na sekundu i rekoh sebi „ma šta te briga šta oni rade, ti si gledaj svoja posla i ne obraćaj pažnju na takve“ i tako je i bilo, nastavio sam da listam instagram i ugledam objavu na nekom nalogu koji promoviše jedan prelep dvorac, dvorac kao da je iz bajke, pokušavam da nađem njegovu lokaciju i da ga što pre posetim, međutim kada sam video gde se nalazi zavrtelo mi se u glavi.
Nalazi se samo 300 kilometara od mene i to u jednom smeru, i ja šta ću ni ne razmišljam da je to velika kilometraža za mene i moj motor, odlučim sutradan da krenem bez mnogo razmišljanja.
Tankiram rezervoar, i pripremam za put od 7 sati u jednom smeru i nekih 300 kilometara. Inače pošao sam iz opštine Zaječar a završio u opštini Plandište na severu Srbije. Krećem od kuće i prva raskrsnica je za Borsko jezero tj. Žagubicu, put do Žagubice je bio užasan, toliko me je bolela glava da sam hteo da se vratim kući, ali mojoj tvrdoglavosti nema kraja pa nije me ni glavobolja sprečila da krenem putem za dvorac Kapetanovo.
Stigao sam jedva u Žagubicu i prolazim kroz sam centar i zamalo da me traktorista udari, skreće u drugu ulicu ni ne gledavši mene koji idem iz suprotnog smera i samo se odjednom čuo škripac traktorskih kočnica, nisam se raspravljao jer me je bolela glava tako da ovaj incident je prošao bez posledica. Parkiram se kod nekog frizerskog salona i u prodavnici pazarim sok, to je bila Fanta i ona me je osvežila tako da je glavobolja prestala. Kako vreme odmiče polazim putem preko Krepoljina i Petrovca na Mlavi ka Požarevcu. Ono što mi je ostavio utisak je selo Kamenovo gde se ispred svakog dvorišta nalazi med za prodaju i na ulaz u selo je velika tabla „Kamenovo-selo pčelara“. Par desetina kilometara kasnije ulazim u drugo selo Batuša gde je umesto meda, tabla sa natpisom „Batuša-selo sa najviše suncokreta“.
Stižem u Požarevac i gledam kako da izbegnem auto put i dođem nekako do Smedereva, uz nekoliko stajanja sa strane i korišćenja navigacije uspeo sam da stignem na obilaznici oko Smedereva i sada kreće prava avantura a to je priroda koju ja ne poznajem i koju vidim prvi put. Prolazim na mostu Smederevo-Kovin i vidim Dunav sa svoje leve i desne strane i nekoliko desetina čamaca-brodova. Stižem u opštinu Kovin i skrećem desno putem za Belu Crkvu gde ću voziti sat vremena po Južnom Banatu, dok vozim kroz moj nos i pluća su prošli svakakvi neprijatni mirisi….
Približavam se Beloj Crkvi a na satu je oko 14 časova što je za mene bilo baš kasno jer nisam ni stigao na destinaciju a ja već kasnim uveliko. Na ulaz u Belu Crkvu video sam kampiralište i hteo da posetim čuvena Belocrkvanska jezera, međutim nisu mi ostavili neki poseban trag tako da sam u obližnjoj česmi popio malo vode i nastavio da vozim do Vršca.
Opštine kroz koje sam prošao taj dan su:
- Zaječar
- Bor
- Žagubica
- Petrovac na Mlavi
- Malo Crniće
- Požarevac
- Smederevo
- Kovin
- Bela Crkva
- Vršac
- Plandište
Stižem u Vršac posle nekih 45 minuta iz Bele Crkve, i vidim u daljini čuvene Vršačke planine, na sam ulaz u grad izvode se radovi na putu te sam čekao semafor nekih par minuta, čim sam ugledao tablu Vršac parkirao sam motor ispred i morao da slikam kako bih pokazao gde sve motor od 125 kubika može da vas odvede samo ako ste dovoljno hrabri.
Ušao sam u Vršac i rekao sebi „vau“ koliko je lep gradić, inače dok prolazim kroz grad ja mislim da sam prošao jedno 20 semafora i svi semafori su bili na crvenom svetlu, inače jedan veliki minus za Vršac je što nema nikakvih tabli za Zrenjanin, te sam pitao lokalno stanovništvo. Lutam ja Vršcem nekoliko desetina minuta i razmišljam se „ma dosta ti je, video si i Vršac, trebaš da se vratiš čoveče kući“ međutim pored puta vidim upečatljivu reklamu za lubenice i tu pitam dečaka odprilike 14 godina i počeli smo neki kraći razgovor, kao gde sam ja pošao, odakle sam i slično. Rekao sam mu da idem do dvorca Kapetanovo koji on ne zna ni gde se nalazi a živi na samo 40 kilometara od istog. U međuvremenu dolazi devojka od 18-20 godina kod njega, ne znam da li je sestra, drugarica, komšika…i njoj sam rekao koji mi je cilj ali s tim što ona zna gde je dvorac i ja sam krenuo ka istom iako je već bilo 15 časova.
U glavi mi je samo kad ću više da stignem do tog dvorca, i posle nekih 40 minuta od Vršca ja stižem napokon na moju destinaciju sav srećan što vidim ono što je ispred mene. Rampa na ulazu stoji kako ne bi vozilo prošlo i time učinilo neku materijalnu štetu, ali ja motorom prolazim bez problema, samo što sam stigao dolazi neki nadrndani čiča i tera me da sklanjam motor, ja ga pitam ko je on, šta radi ovde i slično, on mi odgovara kao da on čuva ovaj dvorac baš od takvih kao što sam ja ( kao da sam ja zombi neki ), i ja upitah njega čiji je ovaj dvorac pa ga čuva i da mi kaže ime i prezime tih vlasnika, i tu se on razmišlja i odgovara indirektno, tj. hoću da kažem da ne zna nego je jedno đubre od čoveka koje neda da se slika ova lepota. Ja sklonio motor kod rampe i počeo sam da napravim što bolju fotografiju, inače pre toga sam promenio odelo.
U 17 časova sam pošao iz dvorca, u 21h stigao sam u Požarevac, a kući sam stigao u 00:30 časova. Tako da sam na putu bio čitavih 15 sati.